Antigona - Lektira
Antigona je prema grčkoj mitologija bila ćerka tebanskog kralja Edipa koju je on dobio sa svojom majkom Jokastom.
Mit koji je Sofokle (496. p. n. e. — 406. p. n. e.) dramatizovao u Antigoni pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava sahranu neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest.
Antigona: analiza i kratak sadržaj
Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od 5 epizoda ima i još početni deo - prolog i završni deo - eksodu, u koji je uključena i katastrofa drame. Glavni likovi u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja Edipa, njena sestra Ismene, novi kralj tebanski Kreont, njegov sin Hemon, njegova žena Euridika i prorok Tiresija. Antigona dolazi kod sestre Ismene i govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest da se Eteokle, njegov mlađi brat, poginuo u odbrani prestola i Tebe, može sahraniti sa svim počastima, ali ne i stariji poginuli brat Polinik, koji je ušao u Tebu da preuzme presto od brata uveren da njemu pripada. Odlukom Kreonta njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati. Ismena ne želi ništa da razrešava na svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe, saznavši da se greškom oženio svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece rukama je sebi iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi izginula. Antigona to doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, umre, ali ne i da nosi sveti greh i dopusti da ptice i psi raznose bratovljevo telo. Ismena odbija da učestvuje u tome.
Antigona - prva epizoda
Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen život. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo telo je prekriveno zemljom. Ta vest u Kreontu je izazvala bes i naređuje da se krivac pronađe. Oglašava se hor i ta horska pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.
Antigona - druga epizoda:
Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku oplakivanja brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih i svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da podeli odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje. Hor se oglašava pesmom.
Antigona - treća epizoda:
Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon odvraća oca od namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. On smatra da je mudrost saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom upravlja kralj, a ne narod i da je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, i da hranu dobije tek toliko da preživi.
Antigona - četvrta epizoda:
Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova.
Antigona - peta epizoda:
Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad je već sve kasno.
Eksoda (završni deo):
Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je ušao u grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva, (obesila se). Kada je naišao otac Kreont sa namerom da oslobodi Antigonu, na njega je jurnuo Hemon, da bi se nakon toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont jadikuje nad gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju završava hor pesmom.
Antigona - kritički osvrt:
U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - "protiv generacije". U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan,te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti,jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi.Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost. Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.
Analiza likova Antigone
Antigona
Samostalna je i beskompromisna. Hrabra je i ustrajna kod svojih odluka. Oseća sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe,već sledi svoje srce. Svesna posledica srlja u propast. Ona je pozitivan lik svakom smislu vođen ljubavlju: "A ja samo za ljubav na ovaj dođoh svet." Antigona se našla u neizbežnoj situaciji, tj. na nju je svaljena tzv, tragična krivica koja je specifična za sve tragedije. Ona je imala na izbor slušati naredbu vladara i biti bezosjećajna prema mrtvom bratu ili brata sahraniti, kako joj je govorilo srce. Ona je svoje srce i poslušala znajući šta je čeka ako je neko otkrije. Toga se nije uopšte bojala, jer je imala samo jedan cilj koji je i ostvarila. Antigona je još jedan lik kad nam pisac pokušava objasniti i dokazati da je ljubav uvek ispravna odluka i da je vredna čak i žrtvovanja. Upravo to je Antigona znala i sledila.
Kreont
Apsolutistički vladar bezosećajnog i hladnog srca. Naredba kojom zahteva poslušnost je bezobzirna mera koja nije odraz volje naroda, već njegova samovolja. Antigonu šalje u ponižavajuću smrt uprkos tome što je ona kći njegove sestre i zaručnica njegovog sina. Mržnju uspe pobuditi i u vlastitom sinu kojeg ne sluša iako ga sin moli da ne osudi Antigonu. Naprotiv, on čak želi nju ubiti pred njim: "Zar tako meni ti sine? No Olimpa mi mog veseliti se neće dugo lavež taj.(pratnji) Dovedite mi odmah onaj njegov skot. Nek umre tu pred licem zaručnika svog." Kreont je čovek koji ne sluša nikog osim sebe i svoje hladno srce. Tek na kraju posluša Tiresiju zbog strahopoštovanja prema bogovima. Kao što se on boji bogova, narod Tebe se boji njega. Kreont je savršen primer okrutnog vladara koji širi strah oko sebe. Ta ga ohololost i dovodi do propasti. On se naposletku i kaje, ali prekasno. Sudbina je već odlučila da ostane sam, propao kao otac, suprug i vladar.
Ismene, Antigonina sestra
Smatra da, kao žena, ima da se povinuje svemu što je naloženo da se uradi, poštuje kraljeve zapovesti. Ona se, dakle, nasuprot Antigoni ponaša vrlo racionalno. Ismena žali brata i svojeglavu sestru, pa je na kraju i ona spremna da deo krivice uzme na sebe, mada u njoj nije učestvovala. Hoće i ona da umre, ali je u toj nameri sprečava Antigona.
Hemon
Kreontov sin je pravedan i odlučan, neizmerno voli Antigonu. Drži datu reč, kad vidi mrtvu Antigonu, probada se mačem pred zloćudnim ocem i umire.
Antigona - stil i jezik
Kao u svim grčkim, pa i u ostalim tragedijama u Antigoni nalazimo uzvišen način govora. Uz monologe i brojne dijaloge pisac povremeno upotrebljava kratke didaskalije kojima najčešće najavljuje odlazak jednog, a dolazak drugog lika ili uputstva koje je jedan lik dao nekom drugom liku na sceni. Uz dostojanstven govor nalazimo i druga obeležja tragedije: tragičan lik, tragičnu krivicu i naravno, tragičan završetak. Delo sadrži i mnoga stilska izražajna sredstva poput epiteta, matafora, poređenja itd.
Antigona - vantekstovni odnosi
Vantekstovne odnose Antigone sadrži drama Kralj Edip koja je (kao što je već opisano u fabuli) usko povezana sa samom Antigonom. U delu Kralj Edip se opisuje sukob Edipovih sinova i taj sukob se kasnije odražava na radnju Antigone. Sami motiv Antigone se nalazi u Kralju Edipu u mržnji novog kralja Kreonta prema Antigoninom bratu Poliniku, kojeg Kreont optužuje za izdaju i zabranjuje njegovu sahranu. Može se čak reći da je Antigona, na neki način, nastavak drame Kralj Edip.
Antigona - kritika dela
U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - protiv generacije. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan, pa je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti, jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost.
Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.
Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je u dramu uveo junakinje.
Antigona - o drami
Drama se deli na: tragediju, komediju i dramu u užem smislu.
Osnovni elementi drame su:
1. Radnja je sažeta i intenzivno teče kroz ekspoziciju, zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet. Odigrava se na sceni, pa gledaoci doživljavaju sudbine dramskih junaka.
2. Junak se ne slika svestrano, već se otkriva samo jedna, dominantna crta njegovog karaktera.
3. Remarke ili didaskalije (epski elementi u drami) su opisi i objašnjenja na početku činova ili kratki delovi teksta u zagradama.
4. Čin je deo drame, bez prekida od jednog dizanja pa do narednog spuštanja zavese. Činovi se dele na pojave - trajanje radnje od ulaska jedne ličnosti na pozornicu, pa do njenog izlaska sa pozornice.
5. Replika je pojedinačni govor svakog lika.
6. Dijalog je razgovor između dva lika.
7. Monolog je produžena replika, kad jedno lice duže govori na pozornici o onome što misli ili oseća.
Nauka koja izučava vezu drame i pozorišta je teatrologija.
Tragedija - najstarija vrsta drame, nastala u 5-om veku p.n.e. u Grčkoj. Junak drame dolazi u sukob sa sredinom i strada, iako je jaka ličnost i iznad običnih je ljudi. Stil tragedije je uzvišen, patetičan, a jezik biran i bogat poetskim slikama.
Tragični junak - pojedinac u sukobu sa ustaljenim normama i nametnutim poretkom sa kojima se ne može pomiriti.
Tragička krivica - junak je od početka svestan svoje krivice i sluti do čega ona dovodi, a kad načini iskorak i izrazi neslaganje i prkos dolazi do tragedije.
Kroz legendu
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna licnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlučila je, iako svesna krivice koju će ispastati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoć dok me magla vodila u praprošlost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako:
O grepko moja, zar si greška? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zašto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla živeti posle? O živote moj kratki, više svetla ne videla, više zore ne dočekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi žena nisam bila; tebi, nerođeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon poštovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska reč me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja.
Mesto radnje: Atina
Vreme radnje: Oko petog veka pre Hrista
Ideja: Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i ljudsko dostojanstvo.
Mit koji je Sofokle (496. p. n. e. — 406. p. n. e.) dramatizovao u Antigoni pripada krugu tebanskih legendi. Izdavanjem zapovesti da Polinik, Antigonin brat, ostane nesahranjen, Kreont, novi vladar Tebe, sledi atinski zakon koji ne dozvoljava sahranu neprijatelja države. Porodica preminulog ima, međutim, obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar simbolično, kako to Antigona i čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Izvršavajući obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulog, ona krši Kreontovu zapovest.
Antigona: analiza i kratak sadržaj
Antigona je klasična tragedija starogrčke dramske umetnosti. Pored dela od 5 epizoda ima i još početni deo - prolog i završni deo - eksodu, u koji je uključena i katastrofa drame. Glavni likovi u drami su: Antigona, ćerka tebanskog kralja Edipa, njena sestra Ismene, novi kralj tebanski Kreont, njegov sin Hemon, njegova žena Euridika i prorok Tiresija. Antigona dolazi kod sestre Ismene i govori joj o novom zlu koje se sprema: kralj Tebe, ujak Kreont, izdao je zapovest da se Eteokle, njegov mlađi brat, poginuo u odbrani prestola i Tebe, može sahraniti sa svim počastima, ali ne i stariji poginuli brat Polinik, koji je ušao u Tebu da preuzme presto od brata uveren da njemu pripada. Odlukom Kreonta njega niko ne sme niti pokopati, niti oplakati. Ismena ne želi ništa da razrešava na svoju ruku jer im je nesreće dosta: otac Edip, kralj Tebe, saznavši da se greškom oženio svojom majkom i sa njom izrodio četvoro dece rukama je sebi iskopao oči, a majka im se obesila, dok su braća u međusobnoj borbi izginula. Antigona to doživljava kao izdajstvo brata i spremna je da kao sestra, umre, ali ne i da nosi sveti greh i dopusti da ptice i psi raznose bratovljevo telo. Ismena odbija da učestvuje u tome.
Antigona - prva epizoda
Kreont upoznaje podanike sa svojom odlukom da se Polinik ne sme sahraniti na tradicionalan način jer u njemu vidi čoveka koji je hteo da sruši Tebu i da uništi njen život. Dolazi stražar koji saopštava da je neko već pogazio njegov zakon: Polinikovo telo je prekriveno zemljom. Ta vest u Kreontu je izazvala bes i naređuje da se krivac pronađe. Oglašava se hor i ta horska pesma je himna čoveku i jedno od najlepših mesta u drami.
Antigona - druga epizoda:
Stražar dovodi Antigonu pred kralja Kreonta, uhvaćenu u trenutku oplakivanja brata. Iz dijaloga se vidi da ona ne pristaje da ljudski zakoni budu iznad Božijih i svetih zakona jer su oni stariji i svako treba da ih se drži. Dolazi Ismena koja bi da podeli odgovornost sa sestrom, na što Antigona ne pristaje. Hor se oglašava pesmom.
Antigona - treća epizoda:
Dijalog između Kreonta i sina Hemona, zaljubljenog u Antigonu. Hemon odvraća oca od namere da je usmrti jer je nedužna i narod je na njenoj strani. On smatra da je mudrost saslušati šta drugi govore i misle. Kreont tada ističe da državom upravlja kralj, a ne narod i da je strogost nešto po čemu se meri moć vladara. On donosi odluku da Antigonu živu zazidaju, i da hranu dobije tek toliko da preživi.
Antigona - četvrta epizoda:
Antigona, odlazeći u smrt, jadikuje što umire mlada i neostvarenih snova.
Antigona - peta epizoda:
Na scenu stupa mudrac Tiresija; ubeđuje Kreonta da odustane od izvršenja kazne, pozivajući se na svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da greši, ali sad je već sve kasno.
Eksoda (završni deo):
Glasnik donosi tragičnu vest o ishodu Kreontove odluke: Hemon je ušao u grobnicu kod Antigone, ali kasno - ona je već bila mrtva, (obesila se). Kada je naišao otac Kreont sa namerom da oslobodi Antigonu, na njega je jurnuo Hemon, da bi se nakon toga probo mačem. Majka Euridika, od žalosti za sinom, ubija se, a Kreont jadikuje nad gubitkom sina i žene, kriveći sebe za udes koji ga je snašao. Tragediju završava hor pesmom.
Antigona - kritički osvrt:
U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - "protiv generacije". U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan,te je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti,jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi.Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost. Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.
Analiza likova Antigone
Antigona
Samostalna je i beskompromisna. Hrabra je i ustrajna kod svojih odluka. Oseća sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe,već sledi svoje srce. Svesna posledica srlja u propast. Ona je pozitivan lik svakom smislu vođen ljubavlju: "A ja samo za ljubav na ovaj dođoh svet." Antigona se našla u neizbežnoj situaciji, tj. na nju je svaljena tzv, tragična krivica koja je specifična za sve tragedije. Ona je imala na izbor slušati naredbu vladara i biti bezosjećajna prema mrtvom bratu ili brata sahraniti, kako joj je govorilo srce. Ona je svoje srce i poslušala znajući šta je čeka ako je neko otkrije. Toga se nije uopšte bojala, jer je imala samo jedan cilj koji je i ostvarila. Antigona je još jedan lik kad nam pisac pokušava objasniti i dokazati da je ljubav uvek ispravna odluka i da je vredna čak i žrtvovanja. Upravo to je Antigona znala i sledila.
Kreont
Apsolutistički vladar bezosećajnog i hladnog srca. Naredba kojom zahteva poslušnost je bezobzirna mera koja nije odraz volje naroda, već njegova samovolja. Antigonu šalje u ponižavajuću smrt uprkos tome što je ona kći njegove sestre i zaručnica njegovog sina. Mržnju uspe pobuditi i u vlastitom sinu kojeg ne sluša iako ga sin moli da ne osudi Antigonu. Naprotiv, on čak želi nju ubiti pred njim: "Zar tako meni ti sine? No Olimpa mi mog veseliti se neće dugo lavež taj.(pratnji) Dovedite mi odmah onaj njegov skot. Nek umre tu pred licem zaručnika svog." Kreont je čovek koji ne sluša nikog osim sebe i svoje hladno srce. Tek na kraju posluša Tiresiju zbog strahopoštovanja prema bogovima. Kao što se on boji bogova, narod Tebe se boji njega. Kreont je savršen primer okrutnog vladara koji širi strah oko sebe. Ta ga ohololost i dovodi do propasti. On se naposletku i kaje, ali prekasno. Sudbina je već odlučila da ostane sam, propao kao otac, suprug i vladar.
Ismene, Antigonina sestra
Smatra da, kao žena, ima da se povinuje svemu što je naloženo da se uradi, poštuje kraljeve zapovesti. Ona se, dakle, nasuprot Antigoni ponaša vrlo racionalno. Ismena žali brata i svojeglavu sestru, pa je na kraju i ona spremna da deo krivice uzme na sebe, mada u njoj nije učestvovala. Hoće i ona da umre, ali je u toj nameri sprečava Antigona.
Hemon
Kreontov sin je pravedan i odlučan, neizmerno voli Antigonu. Drži datu reč, kad vidi mrtvu Antigonu, probada se mačem pred zloćudnim ocem i umire.
Antigona - stil i jezik
Kao u svim grčkim, pa i u ostalim tragedijama u Antigoni nalazimo uzvišen način govora. Uz monologe i brojne dijaloge pisac povremeno upotrebljava kratke didaskalije kojima najčešće najavljuje odlazak jednog, a dolazak drugog lika ili uputstva koje je jedan lik dao nekom drugom liku na sceni. Uz dostojanstven govor nalazimo i druga obeležja tragedije: tragičan lik, tragičnu krivicu i naravno, tragičan završetak. Delo sadrži i mnoga stilska izražajna sredstva poput epiteta, matafora, poređenja itd.
Antigona - vantekstovni odnosi
Vantekstovne odnose Antigone sadrži drama Kralj Edip koja je (kao što je već opisano u fabuli) usko povezana sa samom Antigonom. U delu Kralj Edip se opisuje sukob Edipovih sinova i taj sukob se kasnije odražava na radnju Antigone. Sami motiv Antigone se nalazi u Kralju Edipu u mržnji novog kralja Kreonta prema Antigoninom bratu Poliniku, kojeg Kreont optužuje za izdaju i zabranjuje njegovu sahranu. Može se čak reći da je Antigona, na neki način, nastavak drame Kralj Edip.
Antigona - kritika dela
U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - protiv generacije. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan, pa je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti, jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati. Iako strada i ispašta, Antigona ne mrzi. Između ljubavi i mržnje ona bira ljubav jer kako kaže: za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena. U borbi za slobodu odlučivanja, a za ljubav, za to prirodno pravo da bratu oda dužnu poštu, Antigona pokazuje hrabrost, odlučnost i doslednost, ali ujedno i nežnost i požrtvovanost.
Snagu joj daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni. Dramski tokovi, zbivanja, ispoljavanja ostalih junaka drame i nastupi hora razotkrivaju svu tragiku junakinje. Lepota Sofoklove drame je i u tome što ni Kreonta, uzročnika Antigoninog stradanja i tragike, ne prikazuje kao suviše mračnu i izopačenu ličnost. Kraj drame, naročito njegova jadikovanja pokazuju da je i sam veliki stradalnik i najveći gubitnik.
Sofoklovu tragediju obeležava karakter koji je psihološki osvetljen i motivisan. Sofokle će reći da on prikazuje ljude onakve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu. Sofoklovi junaci su oblikovani prema idealnim normama. To je kod Sofokla svesni postupak. Jačinu karaktera glavnog junaka naglašava postupkom uvođenja junaka sa crtama karaktera suprotne prirode: hrabroj i odlučnoj Antigoni suprotstavljena je plašljiva Ismena. Sofokle je prvi tragičar koji je u dramu uveo junakinje.
Antigona - o drami
Drama se deli na: tragediju, komediju i dramu u užem smislu.
Osnovni elementi drame su:
1. Radnja je sažeta i intenzivno teče kroz ekspoziciju, zaplet, kulminaciju, peripetiju i rasplet. Odigrava se na sceni, pa gledaoci doživljavaju sudbine dramskih junaka.
2. Junak se ne slika svestrano, već se otkriva samo jedna, dominantna crta njegovog karaktera.
3. Remarke ili didaskalije (epski elementi u drami) su opisi i objašnjenja na početku činova ili kratki delovi teksta u zagradama.
4. Čin je deo drame, bez prekida od jednog dizanja pa do narednog spuštanja zavese. Činovi se dele na pojave - trajanje radnje od ulaska jedne ličnosti na pozornicu, pa do njenog izlaska sa pozornice.
5. Replika je pojedinačni govor svakog lika.
6. Dijalog je razgovor između dva lika.
7. Monolog je produžena replika, kad jedno lice duže govori na pozornici o onome što misli ili oseća.
Nauka koja izučava vezu drame i pozorišta je teatrologija.
Tragedija - najstarija vrsta drame, nastala u 5-om veku p.n.e. u Grčkoj. Junak drame dolazi u sukob sa sredinom i strada, iako je jaka ličnost i iznad običnih je ljudi. Stil tragedije je uzvišen, patetičan, a jezik biran i bogat poetskim slikama.
Tragični junak - pojedinac u sukobu sa ustaljenim normama i nametnutim poretkom sa kojima se ne može pomiriti.
Tragička krivica - junak je od početka svestan svoje krivice i sluti do čega ona dovodi, a kad načini iskorak i izrazi neslaganje i prkos dolazi do tragedije.
Kroz legendu
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna licnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlučila je, iako svesna krivice koju će ispastati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoć dok me magla vodila u praprošlost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako:
O grepko moja, zar si greška? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zašto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla živeti posle? O živote moj kratki, više svetla ne videla, više zore ne dočekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi žena nisam bila; tebi, nerođeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon poštovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska reč me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja.
Mesto radnje: Atina
Vreme radnje: Oko petog veka pre Hrista
Ideja: Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i ljudsko dostojanstvo.
Antigona - Lektira
![Antigona - Lektira]()
Reviewed by Info Atraktiva
on
13:26
Rating:
Nema komentara: