Kad su cvetale tikve - Dragoslav Mihailović
Kad su cvetale tikve - Dragoslav Mihailović
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: - Ako mi ne rodiš klinca, ostaviću te. Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je poštedim? I rekao sam: - Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš? Ona kaže: - Ne znam čega se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri. - Pa, u redu, rekao sam. - Možda nam više dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš. A ona počela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. Ona ide s Ljubom Šampionom, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri santimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da će tog tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideseti osma mi je.
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Mesto i vreme radnje: Dušanovac za vreme II svetskog rata i prve decenije posle toga
Glavni lik: Ljuba Šampion
Tema: Sudbina Ljube Šampiona
Ideja: Osnovna ideja dela mogla bi se ilustrovati Šantićevom porukom: - Bolji su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se tuđin kreće. Uz to nameće se zaključak kako su uslovi života i društvene okolnosti presudni za pojedinca, tj. njegov karakter, s čim se ja ne bih složio, jer uvek imamo izbor. U suprotnom svi bismo, u socijalističkom režimu, prošli kao Ljuba ili čak gore od njega. Dakle, ovde je pre reč o neskladu između želja i mogućnosti. - Nije siromah ko malo ima, već ko mnogo želi; Junakova majka najpre zaplače.
Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Danas se roman Kada su cvetale tikve preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika.
Kritičar Marko Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale tikve "kao vrlo složen i u osnovnom sadržinskom sloju romaneskne priče i njenog značenja, i u tretiranju glavnog junaka i njegovog karaktera, kao i u ključnim tačkama u motivaciji teksta". U romanu je uočljivo nekoliko važnih elemenata njegove strukture i primenjenog narativnog postupka koji su međusobno povezani. Jedan od njih odnosi se na priču romana u prvom licu i na posebnu ulogu koju u pričanju ima jezik književnog junaka, ujedno i naratora dela, drugi na način na koji on doživljava odlazak iz Beograda i način na koji prikriva želju da se u njega nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje narativnih sredstava da bi se priča romana razvijala po zakonitostima dobro komponovane prozne celine. Među najvažnijim momentima svakako je narativna perspektiva iz koje se saopštava sudbina Ljube Šampiona. U tom kontekstu je veoma važno što se glavni lik i fiktivni narator tokom cele priče obraća nekom svom nevidljivom slušaocu i pasivnom sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava vlastitim iskazima.
Fabula
Kad su cvetale tikve kratki je roman sa prilično jednostavnom fabulom. Narator je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba priču počinje predstavljanjem i opisom trenutnog stanja, a onda priču vraća u prošlost i priča je bez prekida i većih digresija do kraja. Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50 - ih godina. Njegova ispovest je naročitog tipa.
Prva rečenica priče je: - Ne, neću se vratiti. Po njoj možemo zaključiti da je lik u dilemi da li da dođe ili ne dođe u domovinu. U njemu se bore dve sile - nostalgija, koja ga vuče nazad, i strah od kazne zbog ubistva, koja ga sprečava da se vrati. Po prvoj rečenici može se zaključiti da je njegova konačna odluka da se ne vrati i da ta sila pobeđuje. Ali po zadnjem pasusu, u kome se obraća naratoru, vidi se da mu ta odluka i nije tako jednostavna: - A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda - jedino u rat. Ovde on misli na jedan "mali pametan rat" kad bi domovina pozvala dijasporu i ponudila mu amnestiju, a on se "čist" borio za nju.
On priča svoju priču o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je ***** - kelnerica "skinula junfer" a u pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio "ribe"po Dušanovcu, o posledicama sukoba Staljin - Tito po njegovu porodicu, o tome kako su 1948. u političkim previranjima stradali "ćale" i "burazer", o boksu i napredovanju u karijeri, kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa, a druga dva ludaka politike (a jedino dobro dete joj stradalo).
Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkuloze, a potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju, a potom u Švedsku. Iz završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu. Odnos prošlost - sadašnjost, Jugoslavija - Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju ženu Inge i usvojenog sina Arnea, ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati "kući".
To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je bio razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki?
Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (12 - 14. veka) koji govori o onima koji "lišeni slave svoje" i vođeni "silama kuda neće" stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je zapravo ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: - Jesam li ja ovo? i šta je to što ga je u životu dovelo do Švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja.
Pripovedač često koristi zamenice ovako i ovoliko da objasni izgled ili veličinu nečega. Kao da se sa čitaocem nalazi u istoj sobi. Mnogo koristi žargon. Na dva mesta u tekstu spominju se tikve i to pre i posle tuče Ljube i Stoleta.
Navodno, "tuberani" umiru kad cvetaju tikve, a to nije bilo u vreme tuče. Spominjanje tikava bio je deo njihovog verbalnog izazivanja pre tuče. Posle tuče tikvine cvetove spominje Stole. Pita Ljubu da li ih je kad video, a kad ovaj odgovori da se ne seća, Stole kaže da on jeste "onda, iza šumice. Bilo ih je u onim kukuruzima". Reč "onda" upućuje nas da se to odnosi na neki slučaj koji je poznat njima obojici, a to bi moglo biti u leto 1944. kad je Ljuba "izgubio" nevinost ili kada je Stole silovao njegovu sestru. Tako se naslov "Kad su cvetale tikve" može povezati i sa mogućim "naslovom" - Kad smo gubili nevinost.
Glavni lik
Ljuba nema nekih posebnih dilema, djeluje po nahođenju i po "zakonima nužnosti i verovatnoće". Čak i kad je u pitanju osveta, on zna šta treba raditi i nema dilema, samo čeka pravi trenutak. Zbog osvete se ne kaje. Nostalgija, na koju je osuđen da se bori bez nade da je pobedi ili da je se makar oslobodi Ljuba Šampion, ne opravdava zlo i nasilje koje je vladalo u njegovom "rodnom" životu i kraju, ona samo još jednom ispostavlja na dnevni red umetničkog osmišljavanja sveta problem identiteta pojedinca, mesto i ulogu prostora prebivanja u formiranju tog identiteta i čuvanja njegove celovitosti u sudaru sa nepovoljnim uslovima i prilikama života. Život beogradske periferije, na kojoj raste Ljuba Šampion, temelji se na principu jačeg i dominacije sile.
Taj princip uslovljava stalno nasilje na koje se junak, sasvim prirodno, toliko navikava da ga shvata kao jedini mogući način bitisanja, kao normu postojanja. Čak i kad sledeća žrtva nasilja postane njegova sestra, on ne preosmišljava situaciju. Smrt sestre izaziva želju za osvetom i kažnjavanjem krivca, a ne podsticaj da se odrekne sile i nasilja.
Pavel Rudjakov
Roman D. Mihailovića "Kad su cvetale tikve" u kontekstu srpske proze 60 - 70-ih godina 20. veka
Motiv seobe junaka
Bilo bi preuveličano smatrati motiv seobe „pronalaskom" upravo srpske književnosti, tim pre, neodvojivim atributom književnosti 20. veka, jer je on poznat od antičkih vremena, višestruko je otelotvoren u konkretnoj istorijskoj formi u raznim nacionalnim književnostima tokom čitavog vremena postojanja tog fenomena, u tzv. svetskoj književnosti. Pored toga, nesporna je činjenica i da je u srpskom kulturno-psihološkom arealu motiv seoba, kako zbog objektivnih, tako i subjektivnih faktora, dobio poseban značaj, zadobivši čak i na svetskom fonu potpuno originalno zvučanje i uobličenje relativno celovite filozofeme sa jasno označenim nizom činilaca.
Glavni razlog za takvo stanje očigledno treba videti, s jedne strane, u sklonosti srpskog etnosa ka ispunjavanju dubokim metafizičkim sadržajem čak i potpuno „prozirnih" istorijskih događaja po toku i značenju (uglavnom, tragičnih za Srbe), a s druge, za tako relativno malobrojan narod, u ogromnoj količini katastrofalnih prepreka i radikalnih promena prirodnog istorijskog razvoja, počevši od poznate bitke na Kosovu polju 1389. godine i dalje u desetinama drugih.
Kao jedan od jarkih primera takve sklonosti može da posluži tzv. "kosovski mit", koji se ne bez osnova razmatra kao neodvojivi deo i čak kao svojevrsni ugaoni kamen srpske nacionalne svesti, zahvaljujući čemu se istorijski utvrđen tragični poraz u bici protiv Turaka u "paralelnoj" ravni u odnosu na materijalnu ravan, prihvata i osmišljava kao duhovna pobeda, kao početak principijelno druge etape postojanja etnosa u novoj njegovoj ulozi, „bogoizabranog", mesijanskog.
Drugi primer čini filozofema seoba, koju je, u principu, takođe moguće odrediti kao jedan od "mitova", čvrsto ukorenjenih u srpskoj nacionalnoj svesti. Istorijski preduslovi njene pojave i jačanja bila su mnogobrojna preseljavanja većih ili manjih grupa Srba sa mesta tradicionalno kompaktnog življenja na druge teritorije, najpre u potrazi za sredstvima za život (kako sami Srbi kažu, „trbuhom za kruhom"), a potom s ciljem oslobođenja od turskog (kasnije austrijskog), kako fizičkog, tako i duhovnog jarma. Među najpoznatija takva preseljenja spada za Srbe kultna seoba 1690. godine, na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem do Austrije, te seoba u Rusiju u 18. veku.
Upravo poslednji istorijski događaj je dao i početni podsticaj poznatom srpskom književniku 20. veka, Milošu Crnjanskom za umetničko istraživanje teme srpskih seoba i oblikovanja individualno osobenog filozofskog pogleda na njih.
Motiv seobe, podsećam, postoji i u romanu D. Mihailovića Kad su cvetale tikve, mada se, za razliku od spomenutog romana M. Crnjanskog, ne nalazi u prednjem planu pripovedanja, i ne igra odlučujuću ulogu u procesu formiranja sadržaja dela. Kod Mihailovića ovaj motiv ima svoje specifičnosti, uslovljene, upravo, opštim karakterom romana i osobenostima oblikovanja njegovog sadržaja.
Junak D. Mihailovića - Ljuba Šampion, - kao i junak M. Crnjanskog, dakle, kreće u kardinalnu promenu mesta stalnog boravka, a s tim, i u promenu načina života. Međutim, za razliku od Pavla Isakovića iz Seoba - 2, za samog Ljubu sa njemu prirođenim algoritmom razumevanja sveta, praktično lišenog dubokih uopštavanja i ocena, takav razvoj događaja izgleda nemotivisan. Za pažljivog čitaoca, preseljenje junaka u potpunosti je u duhu autorske zamisli, logično proizilazi iz atmosfere dominacije zla i nasilja, u kome stalno boravi kako glavni junak, tako i svi drugi likovi romana.
Motiv seobe u romanu Kad su cvetale tikve je izveden, drugostepen. On se javlja kao dodatni element, uslovljen osobenom sudbinom junaka. O seobi, pri tome, ni junak, ni autor ne misle kao o samostalnom, samodovoljnom i vrednom rešenju. Prilike se stiču tako da je junak primoran da se preseli u novi kraj, iznuđeno prekinuvši veze sa dotadašnjim staništem. Novi ambijent, pri tome, baš nikako ne izaziva njegovu očaranost. S obzirom na čisto materijalnu stranu, tamo je, bezuslovno, dobro, ali na ravni subjektivnog poimanja, ne može biti reči o bilo kakvom poređenju sa prostorom u kome je junak proveo svoj prethodni život.
Junak romana Kad su cvetale tikve iseljava se spontano, bez plana o novom boravištu kao o „obećanoj zemlji". Pavle Isakovič kreće u Rusiju, najpre jer mu je postalo veoma loše u Austriji, a zatim, jer mu se Rusija sviđa (tačnije, ona predstava o Rusiji koju je on sam sebi stvorio; sudar te predstave sa realnošću u jednom trenutku dovešće do dubokog razočarenja junaka). Ljuba kreće iz rodne Jugoslavije na Zapad, samo zato, što mu je u Jugoslaviji mučno, bez ikakve ideje da će mu tamo kuda je krenuo uistinu biti dobro. Predstava o mestu na koje će se preseliti, u njegovoj svesti uopšte ne postoji. Kada se, sticajem okolnosti, junak tamo nađe, on novo okruženje prihvata isključivo formalno, kao mesto privremenog boravka tela, potrebno dotle, dok duh traži put za preporod. Seobu Ljube Šampiona ne prati promena njegovog identiteta. "Ponovno otkrivanje" novog prostora karakteristično za Pavla Isakoviča, ne dešava se u njegovom slučaju.
Za junaka M. Crnjanskog seoba je iznad svega put duhovne potrage, usavršavanje ne samo uslova svog postojanja, nego i samog sebe, za junaka D. Mihailovića - to je čisto fizičko, materijalno kretanje u prostoru, koje ni na koji način nije povezano sa predstavama o idealnom prostoru, niti sa maštom o svom duhovnom preporodu u tom novom prostoru i zahvaljujući kome i tom metafizičkom sadržaju koji mu junak pridaje.
Upravo ta suštinska razlika uslovljava i različita reagovanja svakog od likova na nepogodan (ili ne sasvim pogodan) razvoj događaja na novom mestu boravka. Pavle Isakovič se razočarava. Ljuba-Šampion se zatiče u plenu nostalgije, koju ne mogu da unište ni odsutnost materijalnih problema, ni sasvim normalan, uređen porodičan život. Nostalgija junaka, kao i neke njene manifestacije (kao, npr. probanje benzina na pumpi kraj Ljubljane, koji se junaku čini veoma ukusan i prijatan), zadobijaju hipertrofiran izgled. Na određenoj etapi razvoja pripovesti može se steći utisak da autor romana svesno opterećuje stanje svesti lika izazvano nostalgijom, da bi osporio pravilnost Ljubinog rešenja o bekstvu iz Jugoslavije.
U nekom trenu čak nabacuje se, pomalo, možda banalan zaključak o tome da je kod kuće bolje apsolutno sve, uključujući i nasilje u kome je Ljuba živeo, ležanje u zatvoru, koje mu je očigledno pretilo, smrt rođenih, koje mu je bilo suđeno da doživi. Pri tome, pitanje, u kojoj meri taj zaključak odgovara autorskom pogledu nas svet, ostaje otvorenim za diskusiju. Na naš pogled, književnikovo razumevanje situacije je dublje i složenije. On je, podsećam, dalek od predlaganja pojednostavljenih.
Petrijin venac u nekoliko redova:
Radnja romana se odvija u malom rudarskom mestu u Srbiji i obuhvata predratni, ratni i posleratni period. To je priča o tragičnom životnom putu nepismene žene sa sela, o njenom životu sa trojicom ljudi koje je volela. Njen životni put pun trpljenja, samoće, razočaranja, nadanja i ljubavi, prerasta u simbol čovekove pobede.
Ovaj roman pisan je kosovsko - resavskim dijalektom i zbog toga pomalo naporan za čitaoca standardnog srpskog jezika. Autorsko pravo pisca da se služi dijalektom svojih junaka mnogi hvale, a ja smatram da od toga ima više štete nego koristi, osobito kad je reč o jeziku srpskom koji se već pocepao na: hrvatski, bošnjački, bosanski, a na putu je da se rastoči i u crnogorski; nedostaje još niški, užički, timočki, leskovački...
Primer iz romana Petrijin venac: Dala sam šoljicu kafu, pa odma oću da mu je naplatim... - To mi je poso, kaže, - što da neću? A ovaj leži na onu slamu što sam mu prostrla i vrti repem. I ćuti ko da i sam zna da mu je sad život na kantar došo. "Ovde ja, izgleda mi nemam šta mlogo da radim."
"Mene je", velim, "muž prošle godine umreo, evo još sam u crninu, i ovaj tad mesec dana nije kući došo. Mora bit da se onda tako poremetio".
Slušajte neke naše pismene političare i novinare iz tih krajeva kako se gađaju padežima: "Stigla je delegacija u Prištini, a dan pre toga predsednik je boravio u Prištinu". Ako je i od Srba za Srbe, mnogo je, bre! Upropasti nas ova naša lepa jezika. Zašto se onda smejemo Mađarima kad kažu: - Moja muž nosi torto od dvanes jaja. Niko se ne smeje što na zvaničnom javnom TV servisu, RTS - u, ide više od mesec dana reklama: "Igrajmo za šesnes"!?
Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika. Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao. Roman "Kad su cvetale tikve" prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. Sem ovog, Mihailović je objavio i sledeća dela: Frede, laku noć, Petrijin venac, Čizmaši, Goli otok, Crveno i plavo, Vreme za povratak, Gori Morava.
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: - Ako mi ne rodiš klinca, ostaviću te. Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu, nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je poštedim? I rekao sam: - Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš? Ona kaže: - Ne znam čega se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda bio rekao. A meni je sada već trideset i četiri. - Pa, u redu, rekao sam. - Možda nam više dece i nije potrebno. Dosta nam je naš Arne. Ako se ti složiš. A ona počela da mi ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali - volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. Ona ide s Ljubom Šampionom, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri santimetra. Nije ništa strašno, ali - primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da će tog tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je. Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideseti osma mi je.
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Mesto i vreme radnje: Dušanovac za vreme II svetskog rata i prve decenije posle toga
Glavni lik: Ljuba Šampion
Tema: Sudbina Ljube Šampiona
Ideja: Osnovna ideja dela mogla bi se ilustrovati Šantićevom porukom: - Bolji su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se tuđin kreće. Uz to nameće se zaključak kako su uslovi života i društvene okolnosti presudni za pojedinca, tj. njegov karakter, s čim se ja ne bih složio, jer uvek imamo izbor. U suprotnom svi bismo, u socijalističkom režimu, prošli kao Ljuba ili čak gore od njega. Dakle, ovde je pre reč o neskladu između želja i mogućnosti. - Nije siromah ko malo ima, već ko mnogo želi; Junakova majka najpre zaplače.
Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Danas se roman Kada su cvetale tikve preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika.
Kritičar Marko Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale tikve "kao vrlo složen i u osnovnom sadržinskom sloju romaneskne priče i njenog značenja, i u tretiranju glavnog junaka i njegovog karaktera, kao i u ključnim tačkama u motivaciji teksta". U romanu je uočljivo nekoliko važnih elemenata njegove strukture i primenjenog narativnog postupka koji su međusobno povezani. Jedan od njih odnosi se na priču romana u prvom licu i na posebnu ulogu koju u pričanju ima jezik književnog junaka, ujedno i naratora dela, drugi na način na koji on doživljava odlazak iz Beograda i način na koji prikriva želju da se u njega nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje narativnih sredstava da bi se priča romana razvijala po zakonitostima dobro komponovane prozne celine. Među najvažnijim momentima svakako je narativna perspektiva iz koje se saopštava sudbina Ljube Šampiona. U tom kontekstu je veoma važno što se glavni lik i fiktivni narator tokom cele priče obraća nekom svom nevidljivom slušaocu i pasivnom sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava vlastitim iskazima.
Fabula
Kad su cvetale tikve kratki je roman sa prilično jednostavnom fabulom. Narator je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba priču počinje predstavljanjem i opisom trenutnog stanja, a onda priču vraća u prošlost i priča je bez prekida i većih digresija do kraja. Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50 - ih godina. Njegova ispovest je naročitog tipa.
Prva rečenica priče je: - Ne, neću se vratiti. Po njoj možemo zaključiti da je lik u dilemi da li da dođe ili ne dođe u domovinu. U njemu se bore dve sile - nostalgija, koja ga vuče nazad, i strah od kazne zbog ubistva, koja ga sprečava da se vrati. Po prvoj rečenici može se zaključiti da je njegova konačna odluka da se ne vrati i da ta sila pobeđuje. Ali po zadnjem pasusu, u kome se obraća naratoru, vidi se da mu ta odluka i nije tako jednostavna: - A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda - jedino u rat. Ovde on misli na jedan "mali pametan rat" kad bi domovina pozvala dijasporu i ponudila mu amnestiju, a on se "čist" borio za nju.
On priča svoju priču o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je ***** - kelnerica "skinula junfer" a u pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio "ribe"po Dušanovcu, o posledicama sukoba Staljin - Tito po njegovu porodicu, o tome kako su 1948. u političkim previranjima stradali "ćale" i "burazer", o boksu i napredovanju u karijeri, kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa, a druga dva ludaka politike (a jedino dobro dete joj stradalo).
Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkuloze, a potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju, a potom u Švedsku. Iz završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu. Odnos prošlost - sadašnjost, Jugoslavija - Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju ženu Inge i usvojenog sina Arnea, ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati "kući".
To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je bio razlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki?
Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (12 - 14. veka) koji govori o onima koji "lišeni slave svoje" i vođeni "silama kuda neće" stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je zapravo ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: - Jesam li ja ovo? i šta je to što ga je u životu dovelo do Švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja.
Pripovedač često koristi zamenice ovako i ovoliko da objasni izgled ili veličinu nečega. Kao da se sa čitaocem nalazi u istoj sobi. Mnogo koristi žargon. Na dva mesta u tekstu spominju se tikve i to pre i posle tuče Ljube i Stoleta.
Navodno, "tuberani" umiru kad cvetaju tikve, a to nije bilo u vreme tuče. Spominjanje tikava bio je deo njihovog verbalnog izazivanja pre tuče. Posle tuče tikvine cvetove spominje Stole. Pita Ljubu da li ih je kad video, a kad ovaj odgovori da se ne seća, Stole kaže da on jeste "onda, iza šumice. Bilo ih je u onim kukuruzima". Reč "onda" upućuje nas da se to odnosi na neki slučaj koji je poznat njima obojici, a to bi moglo biti u leto 1944. kad je Ljuba "izgubio" nevinost ili kada je Stole silovao njegovu sestru. Tako se naslov "Kad su cvetale tikve" može povezati i sa mogućim "naslovom" - Kad smo gubili nevinost.
Glavni lik
Ljuba nema nekih posebnih dilema, djeluje po nahođenju i po "zakonima nužnosti i verovatnoće". Čak i kad je u pitanju osveta, on zna šta treba raditi i nema dilema, samo čeka pravi trenutak. Zbog osvete se ne kaje. Nostalgija, na koju je osuđen da se bori bez nade da je pobedi ili da je se makar oslobodi Ljuba Šampion, ne opravdava zlo i nasilje koje je vladalo u njegovom "rodnom" životu i kraju, ona samo još jednom ispostavlja na dnevni red umetničkog osmišljavanja sveta problem identiteta pojedinca, mesto i ulogu prostora prebivanja u formiranju tog identiteta i čuvanja njegove celovitosti u sudaru sa nepovoljnim uslovima i prilikama života. Život beogradske periferije, na kojoj raste Ljuba Šampion, temelji se na principu jačeg i dominacije sile.
Taj princip uslovljava stalno nasilje na koje se junak, sasvim prirodno, toliko navikava da ga shvata kao jedini mogući način bitisanja, kao normu postojanja. Čak i kad sledeća žrtva nasilja postane njegova sestra, on ne preosmišljava situaciju. Smrt sestre izaziva želju za osvetom i kažnjavanjem krivca, a ne podsticaj da se odrekne sile i nasilja.
Pavel Rudjakov
Roman D. Mihailovića "Kad su cvetale tikve" u kontekstu srpske proze 60 - 70-ih godina 20. veka
Motiv seobe junaka
Bilo bi preuveličano smatrati motiv seobe „pronalaskom" upravo srpske književnosti, tim pre, neodvojivim atributom književnosti 20. veka, jer je on poznat od antičkih vremena, višestruko je otelotvoren u konkretnoj istorijskoj formi u raznim nacionalnim književnostima tokom čitavog vremena postojanja tog fenomena, u tzv. svetskoj književnosti. Pored toga, nesporna je činjenica i da je u srpskom kulturno-psihološkom arealu motiv seoba, kako zbog objektivnih, tako i subjektivnih faktora, dobio poseban značaj, zadobivši čak i na svetskom fonu potpuno originalno zvučanje i uobličenje relativno celovite filozofeme sa jasno označenim nizom činilaca.
Glavni razlog za takvo stanje očigledno treba videti, s jedne strane, u sklonosti srpskog etnosa ka ispunjavanju dubokim metafizičkim sadržajem čak i potpuno „prozirnih" istorijskih događaja po toku i značenju (uglavnom, tragičnih za Srbe), a s druge, za tako relativno malobrojan narod, u ogromnoj količini katastrofalnih prepreka i radikalnih promena prirodnog istorijskog razvoja, počevši od poznate bitke na Kosovu polju 1389. godine i dalje u desetinama drugih.
Kao jedan od jarkih primera takve sklonosti može da posluži tzv. "kosovski mit", koji se ne bez osnova razmatra kao neodvojivi deo i čak kao svojevrsni ugaoni kamen srpske nacionalne svesti, zahvaljujući čemu se istorijski utvrđen tragični poraz u bici protiv Turaka u "paralelnoj" ravni u odnosu na materijalnu ravan, prihvata i osmišljava kao duhovna pobeda, kao početak principijelno druge etape postojanja etnosa u novoj njegovoj ulozi, „bogoizabranog", mesijanskog.
Drugi primer čini filozofema seoba, koju je, u principu, takođe moguće odrediti kao jedan od "mitova", čvrsto ukorenjenih u srpskoj nacionalnoj svesti. Istorijski preduslovi njene pojave i jačanja bila su mnogobrojna preseljavanja većih ili manjih grupa Srba sa mesta tradicionalno kompaktnog življenja na druge teritorije, najpre u potrazi za sredstvima za život (kako sami Srbi kažu, „trbuhom za kruhom"), a potom s ciljem oslobođenja od turskog (kasnije austrijskog), kako fizičkog, tako i duhovnog jarma. Među najpoznatija takva preseljenja spada za Srbe kultna seoba 1690. godine, na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem do Austrije, te seoba u Rusiju u 18. veku.
Upravo poslednji istorijski događaj je dao i početni podsticaj poznatom srpskom književniku 20. veka, Milošu Crnjanskom za umetničko istraživanje teme srpskih seoba i oblikovanja individualno osobenog filozofskog pogleda na njih.
Motiv seobe, podsećam, postoji i u romanu D. Mihailovića Kad su cvetale tikve, mada se, za razliku od spomenutog romana M. Crnjanskog, ne nalazi u prednjem planu pripovedanja, i ne igra odlučujuću ulogu u procesu formiranja sadržaja dela. Kod Mihailovića ovaj motiv ima svoje specifičnosti, uslovljene, upravo, opštim karakterom romana i osobenostima oblikovanja njegovog sadržaja.
Junak D. Mihailovića - Ljuba Šampion, - kao i junak M. Crnjanskog, dakle, kreće u kardinalnu promenu mesta stalnog boravka, a s tim, i u promenu načina života. Međutim, za razliku od Pavla Isakovića iz Seoba - 2, za samog Ljubu sa njemu prirođenim algoritmom razumevanja sveta, praktično lišenog dubokih uopštavanja i ocena, takav razvoj događaja izgleda nemotivisan. Za pažljivog čitaoca, preseljenje junaka u potpunosti je u duhu autorske zamisli, logično proizilazi iz atmosfere dominacije zla i nasilja, u kome stalno boravi kako glavni junak, tako i svi drugi likovi romana.
Motiv seobe u romanu Kad su cvetale tikve je izveden, drugostepen. On se javlja kao dodatni element, uslovljen osobenom sudbinom junaka. O seobi, pri tome, ni junak, ni autor ne misle kao o samostalnom, samodovoljnom i vrednom rešenju. Prilike se stiču tako da je junak primoran da se preseli u novi kraj, iznuđeno prekinuvši veze sa dotadašnjim staništem. Novi ambijent, pri tome, baš nikako ne izaziva njegovu očaranost. S obzirom na čisto materijalnu stranu, tamo je, bezuslovno, dobro, ali na ravni subjektivnog poimanja, ne može biti reči o bilo kakvom poređenju sa prostorom u kome je junak proveo svoj prethodni život.
Junak romana Kad su cvetale tikve iseljava se spontano, bez plana o novom boravištu kao o „obećanoj zemlji". Pavle Isakovič kreće u Rusiju, najpre jer mu je postalo veoma loše u Austriji, a zatim, jer mu se Rusija sviđa (tačnije, ona predstava o Rusiji koju je on sam sebi stvorio; sudar te predstave sa realnošću u jednom trenutku dovešće do dubokog razočarenja junaka). Ljuba kreće iz rodne Jugoslavije na Zapad, samo zato, što mu je u Jugoslaviji mučno, bez ikakve ideje da će mu tamo kuda je krenuo uistinu biti dobro. Predstava o mestu na koje će se preseliti, u njegovoj svesti uopšte ne postoji. Kada se, sticajem okolnosti, junak tamo nađe, on novo okruženje prihvata isključivo formalno, kao mesto privremenog boravka tela, potrebno dotle, dok duh traži put za preporod. Seobu Ljube Šampiona ne prati promena njegovog identiteta. "Ponovno otkrivanje" novog prostora karakteristično za Pavla Isakoviča, ne dešava se u njegovom slučaju.
Za junaka M. Crnjanskog seoba je iznad svega put duhovne potrage, usavršavanje ne samo uslova svog postojanja, nego i samog sebe, za junaka D. Mihailovića - to je čisto fizičko, materijalno kretanje u prostoru, koje ni na koji način nije povezano sa predstavama o idealnom prostoru, niti sa maštom o svom duhovnom preporodu u tom novom prostoru i zahvaljujući kome i tom metafizičkom sadržaju koji mu junak pridaje.
Upravo ta suštinska razlika uslovljava i različita reagovanja svakog od likova na nepogodan (ili ne sasvim pogodan) razvoj događaja na novom mestu boravka. Pavle Isakovič se razočarava. Ljuba-Šampion se zatiče u plenu nostalgije, koju ne mogu da unište ni odsutnost materijalnih problema, ni sasvim normalan, uređen porodičan život. Nostalgija junaka, kao i neke njene manifestacije (kao, npr. probanje benzina na pumpi kraj Ljubljane, koji se junaku čini veoma ukusan i prijatan), zadobijaju hipertrofiran izgled. Na određenoj etapi razvoja pripovesti može se steći utisak da autor romana svesno opterećuje stanje svesti lika izazvano nostalgijom, da bi osporio pravilnost Ljubinog rešenja o bekstvu iz Jugoslavije.
U nekom trenu čak nabacuje se, pomalo, možda banalan zaključak o tome da je kod kuće bolje apsolutno sve, uključujući i nasilje u kome je Ljuba živeo, ležanje u zatvoru, koje mu je očigledno pretilo, smrt rođenih, koje mu je bilo suđeno da doživi. Pri tome, pitanje, u kojoj meri taj zaključak odgovara autorskom pogledu nas svet, ostaje otvorenim za diskusiju. Na naš pogled, književnikovo razumevanje situacije je dublje i složenije. On je, podsećam, dalek od predlaganja pojednostavljenih.
Petrijin venac u nekoliko redova:
Radnja romana se odvija u malom rudarskom mestu u Srbiji i obuhvata predratni, ratni i posleratni period. To je priča o tragičnom životnom putu nepismene žene sa sela, o njenom životu sa trojicom ljudi koje je volela. Njen životni put pun trpljenja, samoće, razočaranja, nadanja i ljubavi, prerasta u simbol čovekove pobede.
Ovaj roman pisan je kosovsko - resavskim dijalektom i zbog toga pomalo naporan za čitaoca standardnog srpskog jezika. Autorsko pravo pisca da se služi dijalektom svojih junaka mnogi hvale, a ja smatram da od toga ima više štete nego koristi, osobito kad je reč o jeziku srpskom koji se već pocepao na: hrvatski, bošnjački, bosanski, a na putu je da se rastoči i u crnogorski; nedostaje još niški, užički, timočki, leskovački...
Primer iz romana Petrijin venac: Dala sam šoljicu kafu, pa odma oću da mu je naplatim... - To mi je poso, kaže, - što da neću? A ovaj leži na onu slamu što sam mu prostrla i vrti repem. I ćuti ko da i sam zna da mu je sad život na kantar došo. "Ovde ja, izgleda mi nemam šta mlogo da radim."
"Mene je", velim, "muž prošle godine umreo, evo još sam u crninu, i ovaj tad mesec dana nije kući došo. Mora bit da se onda tako poremetio".
Slušajte neke naše pismene političare i novinare iz tih krajeva kako se gađaju padežima: "Stigla je delegacija u Prištini, a dan pre toga predsednik je boravio u Prištinu". Ako je i od Srba za Srbe, mnogo je, bre! Upropasti nas ova naša lepa jezika. Zašto se onda smejemo Mađarima kad kažu: - Moja muž nosi torto od dvanes jaja. Niko se ne smeje što na zvaničnom javnom TV servisu, RTS - u, ide više od mesec dana reklama: "Igrajmo za šesnes"!?
Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika. Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao. Roman "Kad su cvetale tikve" prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. Sem ovog, Mihailović je objavio i sledeća dela: Frede, laku noć, Petrijin venac, Čizmaši, Goli otok, Crveno i plavo, Vreme za povratak, Gori Morava.
Kad su cvetale tikve - Dragoslav Mihailović
![Kad su cvetale tikve - Dragoslav Mihailović]()
Reviewed by Info Atraktiva
on
13:42
Rating:
Nema komentara: